Народна традиција

33. час

Сличица и реч – ето радости

О овој теми разговарај са родитељима, бабом, дедом…

Отворите фиоке ормара и потражите старе албуме и збирке разгледница и честитки, које су некада добијали од
драгих особа. Пожутеле сличице и избледели рукописи враћају нас у прошлост и подсећају на време када је реч имала своје трајање. Та сличица и реч, ма одакле да је стигла, изазивала је радост и чинила живот лепшим. Али, та радост није нестала. Она се увек изнова јавља кад ко зна по који пут прочитамо драги текст.

Одговоре напиши у свесци:
– Да ли сте некоме послали разгледницу са летовања?
– Када сте послали честитку драгој особи? Којим поводом?
– Какви мотиви се могу видети на честиткама за Нову годину, Божић, Васкрс, венчање младенаца, долазак новорођенчета…?

Одговоре напиши у свесци.
Нацртај неке од њих.
– За неку од ових прилика пошаљи честитку драгој особи – причинићеш јој радост која ће да траје.

32. час

Татари

Татарин је припадник татарског народа, али у Србији под тим термином се подразумева, претеча данашњих поштара. Дужност му је да, на коњу, носи пошту, важне документе, новац, вредности мањих димензија на одређеној релацији.

Први назив Поште у Србији 1835. када је основана је био „Татарска служба“.

Татари су јахали коње које су мењали у успутним Мензуланама  ређе „Мезулана“ или Мензиланама (претечама објеката поште). У Мензулани су поред свежег коња могли добити и храну и смештај (мензулана = menzil на турском коњ + хан – кућа, одмориште).

Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Београд – Истанбул прелазили за 4 дана! Татари су били људи од угледа и поверења ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије (долази од турске речи surukçi).

За оне који желе да сазнају нешто више

Oткуд Taтaри у Србиjи?

Иaкo нaс пojaм „Taтaрин“ aсoцирa нa дaлeкe крajeвe Русиje из сливa мoћнe Вoлгe, српски тaтaри имajу мaлo или нимaлo вeзe сa њимa.

Свe je пoчeлo нeпoсрeднo пo избиjaњу Првoг српскoг устaнкa, кaдa Кaрaђoрђe, знajучи сву вaжнoст брзe и сигурнe кoмуникaциje, прeузимa oд Tурaкa вeћ утeмeљeну и дoбрo рaзрaђeну oсмaнску мрeжу прeнoшeњa пoрукa зa свoje пoтрeбe. Прoвeрeни људи „Црнoг Ђoрђa“ пoстajу и првe држaвнe писмoнoшe или кaкo су их нaзивaли тaтaри. Oвo имe нису дoбили збoг свoг пoрeклa, вeћ збoг тoгa штo je њихoвa брзинa и спрeтнoст aсoцирaлa нa дaлeки нaрoд Кримa пoзнaт пo свoм jaхaчкoм умeћу. Збoг oвoг умeћa, у врeмe прe пaрних мaшинa и aвиoнa, Taтaри су у цaрскoj Русиjи aнгaжoвaни зa jaхaчe писмoнoшe. И тaкo… тaтaри кojи нису Taтaри… дoспeшe у Србиjу.

Aли њихoвa улoгa ниje билa тaкo jeднoстaвнa. Taтaрин je, прe свeгa, биo чoвeк oд нajвeћeг вoждoвoг пoвeрeњa. Пoрeд сaмoг прeнoшeњa писaмa, oни су били и диплoмaтски курири Кнeжeвинe Србиje. У тaтaрe нису oдлaзили сaмo спрeтни jaхaчи, вeћ и држaвни чинoвници и диплoмaтe, a свe у зaвиснoсти oд вaжнoсти пoрукe кojу je трeбaлo прeнeти. 

Знaмeнити српски Taтaри

И дaнaс сe вaжнe вeсти шaљу прeкo „пoвeрљивих“ oсoбa и спeциjaлних курирa. У врeмeну с пoчeткa дeвeтнaeстoг вeкa, врeмeну кaдa сe Србиja „крвљу“ бoри зa првe кoрaкe сaмoстaлнoсти oд oсмaнлиjскoг зулумa, пoштoнoшe, курири били су вeoмa цeњeни људи.

A кaкo и нe би! Истoриja je вeликим слoвимa уписaлa имe Бoгдaнa Ђoрђeвићa, кojи je у сeдлу прoвeo пeт дaнa jaшучи oд Цaригрaдa, дa би дoнeo кoпиjу Хaтишeрифa из 1830. гoдинe, кojим je Србиja пoстaлa Кнeжeвинa. Бoгдaн je зa тих пeт дaнa, бeз спaвaњa и oдмoрa, прejaхao близу 1.000 килoмeтaрa. Зa тaj пoдвиг биo je нaгрaђeн сa 500 дукaтa.

Истoриja je зaбeлeжилa joш нeкoликo тaтaрa кojи су сe уписaли вeликим слoвимa у српску истoриjу, кaкo збoг сaмoг знaчaja вeсти, тaкo и збoг брзинe прeнoшeњa вeсти. Taкo je Лaзaр Aрaнђeлoвић дoнeo кнeзу Aлeксaндру Кaрaђoрђeвићу „бeрaт“, султaнoву дoзвoлу дa мoжe дa будe кнeз у Србиjи. Пут oд Стaмбoлa дo Србиje Лaзaр je прeвaлиo зa нeштo вишe oд чeтири дaнa.

Кo су, пoрeд oстaлoг, били тaтaри, мoждa нajбoљe пoкaзуje Стojaн Симић. Пoчeo je кao тaтaрин кнeзa Mилoшa Oбрeнoвићa, дa би „дoгурao“ дo члaнa Прaвитeљствуjушчeг сoвjeтa, штo je билa oндaшњa влaдa. Бaвиo сe и тргoвинoм крoз кojу je стeкao знaчajнo бoгaтствo. Упрaвo je њeгoвa кућa, нa тaдa дaлeким Teрaзиjaмa, дeцeниjaмa служилa кao двoр oбe влaдaрскe пoрoдицe – Oбрeнoвићa и Кaрaђoрђeвићa.  

Фoтo: Wикипeдиa / ПTT Mузej – Ристa Прeндић

Кo бeшe Ристa Прeндић, пoслeдњи српски  Taтaрин?

Ристa Прeндић je рoђeн у Aлeксинцу 1800. и дo 1837. гoдинe биo je лични тaтaрин,писмoнoшa кнeзa Mилoшa, a вaжиo je и зa имућнoг чoвeкa. Oд 1837. дo 1855. гoдинe, у врeмe кaдa je Aлeксинaц био пoгрaничнo мeстo, у њeгoвoj кући, билo je сeдиштe курирa eнглeскoг кoнзулa у Бeoгрaду.

Ристa je тaтaрску службу зa eнглeскoг кoнзулa oбaвљao пo њeгoвoм инсистирaњу, a пo нaрeдби кнeзa Mилoшa. Зa свoj пoвeрљив пoсao зa eнглeскoг кoнзулa, Прeндић je oд Eнглeзa гoдинaмa дoбиjao пo 10 дукaтa мeсeчнo. Пoштo je у кући Ристe, стaнoвao eнглeски курир, њeгoвa кућa je прoзвaнa згрaдoм eнглeскe пoштe или „Eнглeскa кућa“. Нa мeсту гдe сe нaлaзилa кућa Ристe Прeндићa, кaсниje je изгрaђeнa Aлeксинaчкa гимнaзиja.

Ристa Прeндић биo je чoвeк кojи je 1867. гoдинe, у свojoj 67. гoдини, дoнeo султaнoвo писмo кнeзу Mихaилу Oбрeнoвићу, дa сe дoзвoљaвa пoвлaчeњe турскe вojскe из Србиje.

Биo je пoслeдњи српски тaтaрин и диплoмaтски курир Кнeжeвинe и Крaљeвинe Србиje, кao нajпoзнaтиjи и нajбржи тaтaрин, умрo je у дубoкoj стaрoсти 1892. гoдинe.

Текст преузет са: https://www.011info.com/bilo-jednom-u-beogradu/poslednji-srpski-tatarin

31. час

Телал

Телал је јавни објављивач, добошар, али и старинар или препродавац. Телали су постојали на булевару Краља Александра на потезу од Пионирског парка до Београдске улице у Београду све до 1935. године. Данас се под термином „телалница“ подразумева простор који је у нереду. Реч телал се користи и као гласник, весник. Вероватно су телали откупљујући и сакупљајући старе ствари сакупљали и информације, па се овај термин везује и за вести.

Рeч тeлaл je, кaжу, у српски дoшлa из турскoг jeзикa, сa знaчeњeм „дoбoшaр“, „oбjaвљивaч“, a у Tурски нaвoднo je стиглa из aрaпскoг dälāl или мoждa dâl „гoвoркaњe“, „ширeњe глaсинa“, „прeпричaвaњe“. Дaклe, прeнoшeњe глaсинa нeкaдa je биo oснoвни мeтoд дa сe пoдбуни „рaja“, дa дoђe дo вeликих нeмирa, устaнaкa, пa и рaтoвa ширих рaзмeрa.

Телал у Новом Пазру

30. час

Добошар

У временима без струје, без телевизије, без компјутера, живот је текао много спорије. Људи су данима путовали из
места у место, па су тако и поруке преносили. Глас је путовао од уста до уста. Људи су се окупљали на раскршћу или у центру села на збор да тамо чују важну вест.

Добошари су превасходно имали дужност оглашавања наредби органа власти, али и дужност узбуњивања становништва у случају пожара у месту. Обавештења народу добошари су започињали речима: „Даје се на знање!“ или „Чујте и почујте!“, „Сваком се јавља…“, „Сваком се газди даје на знање…“

29. час

Прелаз преко реке

Људи који живе поред река одувек су имали проблем како да пређу са једне на другу обалу. Догађало се да тамо имају своја имања која треба да обраде или родбину којој треба да оду у госте. То су чинили уз помоћ брвна, скеле или моста.

БРВНО

СКЕЛА

28. час

Како се некад пловило рекама

Људи су користили балван, чун, чамац, лађу, пароброд. Свако од ових средстава било је у своје време велика помоћ.

Чун од дебла (балвана)

Чамац

Лађа

Пароброд

Први српски пароброд „Делиград“

Пароброд „Мачва“

Задатак: Нацртај једно средство којим се некада путовало на води.

27. час

Понављање теме: Весело срце кудељу преде

Слушати музику са гајди, гусала, фруле.

26. час

Гајде

Гајде су народни музички дувачки инструмент састављен од мешине и свирале (фруле). Некада су биле уобичајен инструмент широм Европе. Биле су распрострањене по целој Србиј и могле су се чути на сваком народном весељу: на свадбама и вашарима, на саборима и свуда где се народ окупљао, играо и певао. И данас свирају у гајде у источној Србији. Познате су и зурле у које свирају уз тупан и бубањ. Ови инструменти су се сачували само на југу Србије.

Ово је прича једног банатског гајдаша који је као дечак код комшија до касно у ноћ слушао паорске приче уз звуке гајди.

          …„Мешина се прави од уштављене јареће или козије коже… Банатске гајде су биле углавном занатски производ, ручне израде: од багрема и шљиве је прављена свирала, од липе и храста остали дрвени делови, а писак, од зове, багрема или трске… За децу су прављене дечје гајдице, двоњци, да се дете заинтересује, па ако баш хоће и уме, да му се некако купе и праве.

          … Гајде су биле једина музика на свадбама, славама и осталим прославама. Кумовски свирац је обавезно био гајдаш. Кроз гајдашке песме су опевани истинити догађаји о љубави и разним подвизима, оне су биле попут српских гусала”… Музика са гајди терала је, према предању, зле духове, па су и пастири на њима свирали.

Нацртај гајде.

СЛОБОДАН ТРКУЉА је савремени музичар који је савршено спојио традиционално и модерно.

25. час

„Искочи сјајна звезда из златног стола…“

Свадба и свадбено весеље

Свадба и свадбено весеље је догађај који се у нашем народу поштује од давнина. Окићено је дивним обичајима и
опевано у бројним песмама. Свадбени обичаји се у нашим крајевима мање или више разликују.

24. час

Фрула

Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.

23. час

Комишање

Причa мeни мoj дeдa дa je нeкaдa билo дoстa кукурузa у свaкoг дoмaћинa, слoбoднo сe мoжe рeћи дa je вишe билo oд пшeницe. И кaкo су тo билe вeликe пaрцeлe нaд кукурузoм, oндa су сe људи удружили дa би штo прe скинули лeтину. Taдa сe ниje  брao кукуруз кao дaнaс oдмaх oчишћeн, вeћ су сe клипoви брaли зajeднo сa шушкaмa. Нa њиву су ишли пoсeбнo jaки мушкaрци кojи су нoсили вeликe кoрпe нaпрaвљeнe oд прућa и кaдa би вoлoвскa кoлa билa пунa oдмaх сe тo прeбaцуje кући. Кaмaрa сe прaвилa нeгдe у сушини, испoд плeвњe или нeгдe гдe je биo пoкривeн прoстoр. И кaдa сe сaв кукуруз oбрao oндa су сe увeчe скупљaли мештани, a пoсeбнo млaди дa би тaj кукуруз  oчистили од шушки и тo сe звaлo кoмишaњe. Дoмaћин је спрeмаo и вечеру и нeштo зa пићe да почасти помагаче, јер им је то једина награда за труд. И eтo вoљe зa рaд.

22. час

Косидба

Косидба je један од најважнијих мушких послова. Када трава довољно порасте људи организују косидбу. Од раног јутра, по хладовини, косачи почињу косидбу. Углавном су то млади и снажни људи, јер је косидба тежак и напоран посао. Косачи често морају да оштре косе, јер се коса иступи од траве. Када покосе, трава се на откосима суши, а затим се скупља у пласт. Осушена трава зове се сено.

Нацртај косу.

Ко жели да сазна више, може да прочита ОВДЕ.

Прибор косача

21. час

Понављамо шта смо научили

Одговори усмено на следећа питања:

1. Који обичаји се негују у нашем народу када у кућу дође новорођенче?

2. Наведи неке облике транспорта у прошлости.

3. Шта је запис и којом приликом га мештани организовано посећују?

4. Од чега су деца некада правила занимљиве свирале?

5. Какви су били путеви у далекој прошлости?

6. Који путници су њима путовали?

7. Где су одседали трговци и трговачки каравани?

8. Пронађи и прочитај народне обичаје и веровања везана за путнике и путвања.

9. Испричај нешто о гостопримству и гостољубљу у српском народу.

10. Какав су значај имале гусле и гусларске песме за наш народ?

11. Које врсте запрега су људи користили у прошлости?

12. Шта је био посао кочијаша и рабаџија?

20. час

Рабаџија

Рабаџије су били превозници који су вршили све услуге транспорта шпедитером, са воловском или коњском запрегом. Рабаџија са запрегом ради „у надницу“. Иако спорији у односу на коњску запрегу, волови су далеко снажнији и више могу да повуку. Ово занимање је било у свом зениту на Балкану од средине 19. века до средине 20. века. Данас су рабаџије присутне нарочито тамо где су путеви лоши.

ЗА ОНЕ КОЈИ ЖЕЛЕ ДА САЗНАЈУ НЕШТО ВИШЕ О РАБАЏИЈАМА (текст преузет са http://www.muzejgm.org/rabadzija/)

„Док је пре пола века у граду било и до петнаест рабаџија, данас  тај занат више не постоји. Рабаџије су били превозници, који су вршили све услуге транспорта шпедитером и коњима. Један од познатијих рабаџија у Милановцу био је Милорад Илић Бедевија. Милорадов син Радован прича да се тада превозило све – од технике, грађевинског материјала, огрева,  намештаја, вршила се услуга селидбе…  И сам превоз био је често јако захтеван. У то време  болница се  грејала на нафту, па је са бензинских пумпи превозио лож  уље, бензин, нафту. Бурад у којима је била нафта била су запремине до 200 литара. Тада прво стави празно буре на шпедитер и тако се напуни на пумпи. Када стигне до болнице, рабаџија нађе углавном неке старе аутомобилске  гуме, поређа их, па онда гурне буре на њих, да се не би оштетило, а онда га котрља даље. Шпедитер  је превозно средство, кола са четири точка. Постојале су различите технике управљана шпедитером. Тако на пример, када се превозио ситни материјал (песак, цемент…) користила се техника штел: коњ се увије у десну страну, шпедитер се преврне и искипује оно што превози. Коњ је имао амове, а на шпедитерима су биле две шипке између којих  се утера коњ. Ово није био сезонски посао, већ су рабаџије свој посао обављали током целе године, сваког дана, па је самим тим и посао био тежак и напоран. Током рада рабаџије су носили посуде из којих су појили коње, а сваки коњ испод главе је имао торбицу ( зобницу), у којој је било жито које је коњ јео.  Рабаџијин  једини алат били су коњ и шпедитер. Бедевија је у својој рабаџијској каријери променио седам – осам коња. Познате рабаџије у граду били су још и Баралија,  Зец, Тихомир Сврака, Лазо Васић…  Развојем технике и појавом савремене конкуренције ( превозници камионима) посао опада.  Бедевија је престао да се бави овим послом крајем деведесетих година, када више није било потребе за оваквим начином превоза.“

19. час

Кочијаши

Некада су кочијаши обављали велики и важан посао. Превозили су путнике и њихове ствари до жељеног места. Кочије су им биле просте или покривене арњевима; увек су били уредно обучени, а при вожњи су певали да путнике
развеселе. Најчешће су се могли видети поред пристаништа или железничке станице.

ЗА ДОМАЋИ ЗАДАТАК САМО ПРЕПИСАТИ.

18. час

На варошким улицама – чезе и фијакери

Некада је вожња чезама или фијакером била основни
превоз на улицама наших већих градова. Овај превоз користила
је углавном варошка господа – богати трговци и чиновници.
Фијакери су били луксузно опремљени (седишта пресвучена
сомотом или кожом, прозори са завесицама), а са стране су
имали по две светиљке за ноћну вожњу.
У селима су многи богати домаћини били власници чеза
или фијакера.

Користили су их за свечане прилике, одлазак у
госте у удаљено место, на вашаре или саборе. Најлепши је био
одлазак на свадбе. Свадбене поворке са коњаницима на челу и
већим бројем чеза и фијакера одавале су слику раскоши и
богатих сватова. Преко чеза су стављани шарени ћилими, а сва
су возила била окићена венцима од цвећа које су девојке по селу
скупиле. Најлепши фијакер увек је био резервисан за младенце.
У неким местима данас се организују читаве параде чеза и
фијакера. То су туристичке манифестације.

ЧЕЗЕ

ФИЈАКЕРИ

ЗАДАТАК: Нацртај чезе или фијакер

17. час

Запрега

У прошлости, запрега је била једини начин да се из једног
у друго место превезе некакав терет. Људи из села пазарним
данима носили су у варош разне намирнице. Са њива се
запрегом вукла пожњевена пшеница и обран кукуруз, запрегом
се носило жито у млин, запрегом се у јесен доносила дрва из
шуме. Одлазак у госте, на вашаре и саборе није се могао
замислити без запреге. Скоро свака кућа у селу имала је дрвена
кола која су вукла волови или коњи. Запрежна кола с воловском вучом у суштини се нису много разликовала од оних које су вукли коњи.  Код воловских кола точкови су нешто већи, дрвени су оковани шинама, те им маказе немају онолики степен окретљивости као код коњских. Једино што се воловска кола разликују по руди.  Код воловских кола руда је већег обима, није облог већ квадратног облика.  Тамо где се причвршћује на маказе ту је много шири. На предњој страни руде је место за јарам што се ставља воловима или кравама на врат.

Задатак: Нацртај коњску или воловску запрегу

За оне који желе више да сазнају о овој теми: ЛИНК

16. час

У домаћиновој кући

Живот нашег народа у прошлости, разноврсност и лепоту
народних обичаја описивали су бројни путописци пролазећи
кроз наше крајеве. Гостољубље је особина, а гостопримство
обичај који је изазивао посебну пажњу. Свој доживљај
гостопримства у кући једног домаћина описао је немачки
путописац Ото Дубислав Пирх у делу Путовање по Србији.

15. час

Гусле моје овамо те мало…
„Амо и ти танано гудало”

Некада су гусле биле обавезни инструмент у свакој
српској кући. Песма и звук гусала бодриле су душу народа у
свим недаћама и давале јој снагу да траје и опстаје. Уз гусле су опеване битке и српски јунаци који одоше у историју и у вечност.
Госту кућном, пошто се одморио и почастио, указивала се
част и тиме што су му гусле пружане, да у њих загуди и отпева
своју песму. Уз гусле се певало и на весељима или каквим
другим верским светковинама. Тако су се многе песме и училе и
распростирале.
Некада су радо слушани слепи гуслари. Најпознатији међу
њима био је Филип Вишњић. Родио се 1767. године, двадесет
година пре рођења Вука Краџића, у селу Српска Трнава
недалеко од Зворника. Филип Вишњић је ишао из места у место,
гудео уз гусле и певао јуначке народне песме. Гудели су тада
многи народни гуслари. Вук Караџић је од њих сакупио и
записао бројне песме. Оне данас чине наше велико народно
благо.

ЗАДАТАК:

Нацртај гусле.

Послушај како је уз гусле опевана битка између Срба и Турака код Вучјег дола.

14. час

Гостопримство

Гостољубље и гостопримство су лепе особине својствене
нашем народу. Одувек се гост дочекивао и у свакој кући радо
примао. О тој особини писали су многи путописци, али и наши
песници и књижевници.
„Имамо пуно лепих обичаја. И гостољубље је такав обичај. Кад
у српску кућу уђе путник, ма и странац, одмах га понуде да
седне и да се одмори.
Питају га: одакле је и куда иде, кога има на дому и каква је
летина у његову крају. Док се тако разговарају домаћин или који
старији од укућана. дотле млађи спреме што за јело да се гост
почасти.
Грех је кад се путник не прими у кућу. Прими га нек се
одмори, па му подај макар и чашу хладне воде и кору суха хлеба,
али га немој одбити, тако каже наш народ.”
Јован Јовановић Змај

Прочитај следећи сликовити приказ „о ружном зајму и лепом враћању”.

МЕЂУ ЉУДИМА СВАШТА БИВА

Један сељак из Посавља отиде у горња села да купи
волове. У једном га селу ухвати киша и омркне, па се јави једнојкући и потражи конака. Домаћин изиђе и каже му да у селу има механа, па нека иде тамо да ноћи.
– Ама, да ти платим, брате, што ћу ноћити. Немој ме кретати ноћас да тражим механу!
– Не може, брате, немам сена за коње; не може, не може!
– О, оваква човека да ми не да Бог више видети, – рече у себи
Посавац. – Ово као да није наша вера. Ободе коња и оде.
Лутао је дуго и ломио се преко потока по мраку; једва најпосле
нађе механу те преноћи.
После неког времена градио се насип уз Саву. Једно вече,
од плахе кише, нагнули сви људи с друма да преноће у сеоској
механи. Било их је тако много да се напунила свака соба па и
стаја за стоку. Тада стигну из вароши два путника, два сељака из
горњих крајева, који се враћаху кући. Механџија им каже да не
могу ноћити, јер је препуно народа. Од кише нису могли даље да
путују, те они зађу по селу да траже гостопримство.
– Хеј, домаћице! – викну пред једном кућом.
– Чујемо – одговори домаћица и изиђе пред кућу.
– Можемо ли ноћити?
– Бога ми не знам шта ћемо за коње, а ви можете!
– Шта му драго, само да се склонимо у сухоту.
– Уђите! Сад ће доћи мој човек, он ће наћи што и за коње.
Они уђу у авлију; одјашу, распреме коње и сами уђу у кућу да се
греју и да се суше. Грејући се задремају.
– Ви дремате – рекне им домаћица – а мога човека још нема.
Ходите амо у собу и спустите се овде на овај кревет; сад ће и он
доћи. Они легну, а она настави да справља нешто вечере.
Дође и човек.
– Жено, ево једног шарана! Одавно ниси оваквог видела.
– Добро баш! Ево имамо госте у соби!
– А ко су?
– Неки путници. Нагнало их зло време, па свратили да преноће.
– Баш добро! Деде брже једну чорбу, а ја одох да начупам за
коње мало сена. Бога ми, огризине, јер сена још нема.

Задатак: Нацртај чиме би ти почастио неког уморног путника.

Размисли о томе како ћеш се понашати ако неко не буде желео нешто да ти позајми.

13. час

Гостионице, ханови, караван – сараји

Ханови и караван – сараји који су грађени поред путева
били су главно и једино прихватилиште и коначиште за уморне
путнике.
Бројни путописци који су пролазили нашим крајевима
оставили су јасну слику како су изгледали ханови и караван –
сараји.
Евлија Челебија у свом опису Београда помиње преко
двадесет трговачких ханова.
„…Пространо двориште је било најважнији део хана. Ту су
стизали каравани, ту растоваривали и ту товарили еспап. У
дворишту је велика двоспратна зграда у чијем је приземљу
целом дужином штала за стоку. На спрату који је опасан
дрвеним чардаком, нижу се собе једна за другом. У свакој тој
соби сав намештај је пространа асура на поду, ибрик и леген иза
врата. Крај капије је мала кафаница, искићена џезвама где се за
путнике и њихове посетиоце пече кафа.”
У ханове су долазиле кириџије и са разних страна
доносили свакојаки новац: дукат, цванцик, грош, талир, руску
рубљу… Такве кириџије били су стални гости београдских
ханова, те су ханови представљали праве берзе, где су се
закључивале и исплаћивале све погодбе и кроз које се кретао сав
наш трговачки промет.

12. чaс

Кириџије

Посао кириџије био је врло одговоран. Кириџије су били
људи не само од заната већ и од поверења. Њима се поверавао не
само еспап већ и готов новац. Они су то благо, без икакве
писмене потврде, примали и преносили кроз опасне путева пуне
отмичара, насилника и разбојника. То су били људи од
ауторитета, а често су и сами били газде. Било је оних који су
имали и по десет својих биволских кола. Неки су имали
сопствене караване од преко шездесет коња. Један познати
кириџија из Солуна имао је једанаест сопствених камила.
Кириџије су биле угледни и богати људи.

11. час

Каравани

Трговачки промет робе кроз наше крајеве изводили су
најчешће каравани. На својим коњима и мазгама трговци су
преносили разну робу. Најчешће су се кретали Цариградским и
Дубровачким друмом. У промету је била разноврсна роба.
„…Поклони што их Дубровчани чињаху владаоцима и господи
српској беху у скупоценим, лепо бојеним тканинама. Златни вез,
свила и кадива беху роба веома тражена од српске властеле, која
јако вољаше раскош и сјај. Остали уважени предмети беху различите прераде од метала: накит од сребра и злата, или
оружје, секире, свакојаки алати и посуђе, затим стакло (судови и
огледала), сапуни, мириси, зачини, јужно воће и слаткиши, риба,
зејтин и напослетку вино…”
Владимир Карић
Србија – Држава и народ

Каравани – веће или мање групе путника углавном трговаца
који су путовали на коњима; кретање каравана
Дубровачким или Цариградским друмом, доношење
разне врсте робе.

Дубровник

Дубровачки друм

Цариград

Цариградски друм

10. час

Путници

Најчешћи путници у прошлости били су трговци,
занатлије (зидари, неимари), уметници (сликари, иконописци),
гласници и писмоноше, монаси и ходочасници.
Из Европе српским друмовима пролазили су страни
трговци, дипломатски изасланици, уходе и путописци.
Трговци су стално били у покрету. Кретали су се
непрекидно у караванима, најчешће Цариградским и
Дубровачким друмом. Они су најчешће одседали у шехерима и
касабама које су се налазиле дуж ових путева.
Занатлије – зидари, неимари – често су радили на
изградњи великих грађевина (манастира, утврђења….)
Уметници – сликари, иконописци – сликали су иконе у
црквама и манастирима.
Гласници и писмоноше су преносили важне поруке
значајним људима.
Путописци су људи који су путујући описивали крајеве
кроз које су пролазили и живот људи у њима. Захваљујући
путописцима (Феликс Каниц, Коле, Вилијам Канглај и други) ми
данас имамо сачувану слику ових крајева у давно минулим
временима.
Најчешће су путовала свештена лица, монаси и
ходочасници. Прикупљали су прилоге и милостињу за
манастире или су путовали до разних светих места.
Путовања је било и међу владарским породицама које су
удајом или женидбом својих чланова стварале породичне везе.

9. час

Путеви у далекој прошлости

У далекој прошлости људи су путовали и преносили робу
колским и пешачким путем. Колски путеви нису наставили
традицију чувених римских путева (широки, уредно поплочани,
гранитни.)

Турци су мало водили рачуна о одржавању путева.
Поправљали су их ускључиво када су припремали неки војни
поход. Ратни походи су били погубни за изглед путева. Услед
проласка великог броја људи, коња и тешког наоружања сви
путеви су страдали.
Пешачки путеви нису били подесни за колски саобраћај.
Њима су пролазили пешаци и натоварене животиње које су
чиниле караване. Каравански путеви на многим деоницама нису
прелазили ширину од 1,5 до 2 метра. Понегде су били грубо
поплочани, или пажљиво уређени да би се лакше кретале
товарне животиње. Искусни путници на добрим коњима
прелазили су на тим путевима око 60 км дневно. Каравани су
напредовали спорије, нарочито кроз непрегледне густе шуме.

8. час

Етно кутак

Само погледај филм.

7. час

Засвирала свирала

Деца су одувек волела да се баве свирањем. Најчешће
продавана играчка на саборима и вашарима била је свирала.
Дрвене фрулице, изрезбарене двојнице или мале глинене
окарине, биле су најлепши дар који су баке и деде доносиле
својим унуцима. Њихове мелодије чуле су се на пашњацима и
ливадама праћене звуком звона са њихових стада.
Србија је некада била земља сточара. Није се могла
замислити сеоска кућа без стоке. На запуштеним и
закоровљеним површинама које се данас често могу видети, некада су се белела стада оваца. Деца су у овом послу имала
огромну улогу. Живот малих пастира био је испуњен песмом,
свирком и бескрајним чобанским играма. Правили су их од зове, леске, врбе, од стабљике бундеве или пера црног лука, а свирка је била неизоставни део њихове веселе дечије игре.

6. час

Запис

Српски народ, као потомак старих Словена, одувек је
поштовао, неговао и гајио биљни свет, који је чинио неодвојиви
део народног живота. Природа је удахнула биљкама моћ да лече,
штите и чувају од зла, да доносе срећу и здравље.
Тако се верује да посебну заштитничку снагу и моћ има
запис. То је велико и лепо дрво, јабука, орах, липа или храст.
Расте обично поред извора или усамљено у пољу, окружено
њивама и родним пољима. О литијама и заветима испод записа
се окупљају мештани. На кори дрвета урезују крст и оките га
венчићем од пољског цвећа. После очитане молитве, заједно са свештеником, иду кроз село, а онда преко житних поља,
винограда и ливада. На челу поворке носи се велики крст и
икона свеца заштитиника који се слави тога дана. Мештани
певају песме и молитве којима моле Бога за родну годину. У градским срединама литије се крећу одређеним улицама
и око цркве.

5. час

Разни облици транспорта

У свакодневном животу, у својој борби за опстанак, човек
је одувек имао потребу да се бави некаквим послом. У почетку
су то, вероватно, били најобичнији облици преношења некаквог
терета: преношење дрвета или камена за прављење примитивних
кућа, преношење уловљене дивљачи, преношење основних
ствари у потрази за новим стаништем. Припитомљене животиње
помагале су да терет буде већи, а настанком запреге преношење или превожење је било брже и сигурније. Тако су временом
настајали први облици транспорта.

• ОБРАМИЦА за доношење воде са извора или бунара

• ЉУЉКА – мали, шарени, вунени ћилим који за сва
  четири угла има привезане вунене упрте или канапе. Ови
  канапи се вежу између два дрвета и у љуљци дете спава док
  мајка ради на њиви.

За ношење робе на пијацу

Вунена торба

Плетена корпа

Дрвене чабрице за кајмак, сир…

Коњска и воловска запрега

4. час

Кумство

Каже се у нашем народу да је кумство највеће духовно
сродство. Оно се преноси са колена на колено у породици. Нека
кумства трају и до 200 година. Ако кум живи у даљини, на позив
за крштење обавезно долази или поштом шаље име за своје
кумче.
Ако се деси да кум нема синова, онда кумство преузима
његова кћер. Ако из неких разлога кумство мора да се прекине,
онда се одлази најстаријем члану кумове породице и моли за
опроштај кумства. Кад се опроштај добије тражи се ново
кумство.
Кумство се никада не одбија. Позив за кумство сматра се
чашћу и великом срећом. Кум се поштује, од њега се не узима
зајам, нити му се нешто замера. У нашем народу се каже: На
небу Бог, на земљи кум.

3. час

Крштење

Крштење је изузетно важан и свечан чин у животу детета.
Обавља се у првој години живота, кад дете мало одрасте. Том
догађају обавезно присуствује кум који је венчао родитеље и
који је детету дао име. Најчешће се крштење обавља у цркви где
главни део обреда обавља свештеник. Кум свој кумче обавезно
дарује капом и белом крзницом или кошуљом. Верује се да
чином крштења дете добија свог анђела чувара.
После крштења, у породици се приређује велика
свечаност. Обичај је да се тек крштено дете дарује новцем да би
се тек онда сазнало његово име.
Некада су мушка деца добијала имена својих предака, оца,
деде или прадеде. Тако се једно име често у породици
понављало. Кумови су деци давали имена и по црквеном
календару. Дете је добијало име свеца чији је датум најближи
дану дететовог рођења. Јован, Ђорђе, Стефан, Илија, Петар,
Михаило су нека од имена светаца који се славе у нашем народу.
Нека наша народна имена настала су од назива биљака:
Биљана, Цвета, Смиља, Босиљка, Ружа, Невена или Јагода,
Малина, Дуња…

– Сети се још неког имена које је настало по цвету или некој
другој биљци (Јоргованка, Љубица, Јасминка и сл..)
– Да ли знаш по коме си добио/добила своје име?
– Да си ти кум/кума – које би имео дао свом кумчету?
– Нацртај табелу. У једну колону упиши називе биљака, а у
другу имена настала од тих биљака.
– Прочитај у црквеном календару сва народна имена по
азбучном реду. Заокружи она која ти се допадају.
– Ако си присуствовао/ала нечијем крштењу, опиши га.

2. час

Повојница 

                      

Повојница је обичај даривања новорођене бебе од стране најближих женских чланова породице.

Некада се тешко стизало до породилишта у удаљеној вароши. Мајке су често рађале децу код куће. У том чину помагале су им старије жене, сусетке или рођаке. Оне су тада имале улогу бабице. Ишчекивање и неизвесност прекидао је плач новорођенчета. То је био најсрећнији тренутак у породици.
Нарочиту радост доносило је рођење мушког детета. (Да се не прекине породично презиме, да се не „угаси славска свећа“ да се настави породична лоза.)
У неким крајевима отац или деда су пуцањем из пушке у ваздух објављивали радосну вест. За долазак новорођенчета у кућу везани се многи народни
обичаји и веровања.
Веровало се да су мајка и беба тих дана најосетљивије, да су подложне утицају урока, вештица и других злих сила. Веровало се да ноћу долазе суђаје да детету учине неко зло (сетите се бајке Трнова ружица).Тако се у соби породиље није гасило светло, а поред ње су седеле жене чувајући њу и новорођенче.
Кад мајка и беба ојачају у кући се приређивала свечаност. Мајка породиље или друга ближа рођака доносила је детету повојницу. То је шарена, лепо украшена трака којом се беба повијала.
Мајка и беба су добијале и друге дарове: погачу, новац, пешкир, гранчицу босиљка. Ова погача, као и цео обичај, зове се повојница.
У породици се спремао свечани ручак за најближу родбину.  Сви су наздрављали за срећу новорођенчета: да буде живо и здраво, срећно и напредно на радост својих родитеља.
Обичај је у нашим крајевима, кад се у кући роди нови члан, да отац или деда у дворишту посаде воћку или украсну биљку (трешњу, јабуку, липу…) да упоредо расте са новим чланом
породице.

ЗАДАТАК: 

• У свеску препиши: Повојница је обичај даривања новорођене бебе од стране најближих женских чланова породице. То је шарена, лепо украшена трака којом се беба повијала.
• Замисли и нацртај каву би повојницу ти направио/ла

1. час

Успаванкe

Успаванке су кратке, нежне и топле лирске породичне песме, које су мајке певале деци, да би лакше заспала. Засноване су на веровању у чудесну моћ речи. Деци су од рођења певане успаванке да би их штитиле у сну од опасних сила.

Потичу из времена када се веровало у магијску моћ речи; у могућност да се речима обезбеди детету миран сан, лагодан живот и срећна будућност. Мајка песмом чува дете од урокљивих очију и разгони зле силе које би му наудиле или пореметиле миран сан.

МАЈКА ЈОВУ У РУЖИ РОДИЛА                  ИШ КОКОТЕ ШАРАДАНЕ

Мајка Јову у ружи родила,                               Иш, кокоте, шарадане,

ружица га на лист дочекала,                            мац, мацуне, бронзоглаве,

бела вила у свилу повила,                                 не буд’те ми сина мога,

а пчелица медом задојила,                               не буд ‘те ми храну моју,

ластавица крилом покривала:                         нинај ми, сине, нинај лако,

нек је румен к’о ружа румена,                          мајка те нина…

нек је бијел к’о бијела вила,                              заспи ми, лале, заспи ми, мале,

нек је радин к’о пчела малена,                         хранићеш мајку…

нек је хитар као ластавица.                               заспи ми, сине, заспи ми, сунце,

                                                                               грејаћеш мајку!…

 

 

---

САНАК ОДЕ НА УЛИЦУ                                ЛУЛА НАНА

 

 

Санак оде на улицу                                         Лула нана сина Радована:

Санак оде на улицу,                                        Спавај, сине, док сунце не сине;

Води Јову за ручицу;                                      све док рујна зора не заруди

Ходи, Јово, у колевку,                                    не сме нико тебе да пробуди.

Да се сити наспавамо,

Да ујутро поранимо,

Мајци воде донесемо,

Вода бућ, Јова трућ!

 

---

ЉУЉО МОЈА МОЛОВАНА                         СПАВАЈ, СПАВАЈ ДУШО МИЛА

 

Љуљо моја молована                                    Спавај, спавај душо мила

Љуљо моја молована,                                   ти си данас вриједна била,

Успавај ми Радована.                                    спавај, спавај луче моје

Љуљај ми га, љуљо лака,                              уморне су очи твоје.

Мога брацу, мог јунака.                                Требало је цвјеће брати

Љуљај ми га, љуљо, јаче                               малу мацу окупати

Да се јунак не заплаче.                                  зеки траве начупати

Нек се љуља, нек се њија,                             и кокама хране дати.

Нек се снажи и развија.                                Спавај, спавај душо мила

Љуљај ми га, љуљо мека,                             ти си данас вриједна била,

Док донесе мајка млека,                               спавај, спавај луче моје

Док донесе отац хлеба                                   уморне су руке твоје.

И крај хлеба још што треба.

Сви ће онда сести амо

Да заједно ужинамо.

 

ЗАДАТАК: 

• Препиши у свеску: Успаванке су кратке, нежне и топле лирске породичне песме, које су мајке певале деци, да би лакше заспала.
• Питај маму да ли ти је певала успаванку кад си био/ла беба и запиши је.

---